(...)

Žene, izlazite i pričajte svoje priče.  Jer vaše priče su moje priče, a naše priče su zajedničko mesto naših života. I jer se u delovima Indije seksualno ucenjivanje zove ’Zadirkivanje Eve’, a u nekim Afričkim zemljama ’Мama-dobija’, a većina muškaraca i dalje odbija da razume da Ne znači Ne.  Ako mi nismo za sebe, ko će biti za nas?  Pričajte i jer su društveni mediji oživeli postovima žena koje tvituju MeToo u lavinu dokaza.

Evo i mene, me too.

Evo moje zajedničke priče. Kada sam imala četiri godine, majka i tetka su me odvele u posetu Jevrejskom domu za stare u Bronksu i rekle su mi da budem tiha i puna poštovanja. Jedan stariji čovek koji je čudno mirisao odveo me je da pogledam nešto i, kada majka i tetka nisu gledale, podigao mi je suknju i grubo me uhvatio između nogu. Kada sam imala osam godina, draga zamena za mog odsutnog oca, čovek kome je moja majka verovala-belac iz San Franciska, nimfoleptik katolički sveštenik me je seksualno zlostavljao. Doveo me je kod svojih roditelja da ih upoznam i njegov otac me je takođe seksualno zlostavljao. Kada mi je bilo oko devet godina, bila je popularna pesma „Bejbi napolju je hladno“ od Frenk Loesera, duet u kojem je  „miš“  žena  koja pokušava da pobegne  „vuku“  muškarcu. Reči od pesme postoje na internetu, ali ovo su neki delovi: “Zaista ne mogu da ostanem/ Moram da idem/ Moja majka će početi da brine/ Možda će se komšije zapitati/ Nego, šta li je u ovom piću? “ - dok je on upadao u pesmu rečima : „Bejbi jako je loše tamo/ tamo nema taksija/ da li mogu da priđem bliže “  i tako dalje. Bio je to veliki hit.

Kada sam imala 16 godina, zgodan beli mladić, koncertni pijanista, naterao me je da ga seksualno zadovoljim. Kada sam imala 18 godina, nepokretni Afričko-Američki profesor me je seksualno uznemiravao i pokušao da me siluje, nazivavši me rasistkinjom, udarajući me svojim štapom kada sam bežala iz njegovih šaka. U Pokretu za građanska prava crnaca, za vreme registracije na Jugu, uobičajno obraćanje  belih i crnih muškaraca ženama bilo je:  „Da li bi mi večeras očitala moja ljudska prava, bejbi?“ Kada sam bila u dvedesetim, pesnik iz Vijetnama sa kojim sam htela da se družim postao je veoma nasilan kada sam odbila njegovu instant prosidbu.

Kasnije, muški definisana seksualna revolucija me je pritiskala (uključujući mog belog gej muža i drugih gej muškaraca) da sarađujem u sopstvenom silovanju, više puta. Poricala sam da sam sarađivala, zato sam neprekidno povraćala i imala  hronične groznice, ali sve to zajedno sa mojom feminističkom svešću u povoju me je navela da shvatim Ne Više.

U mojim tridesetim, beli radikalni šef u  „Grove Press“  me je zavodio i verovatno bi mi dao otkaz zato što sam ga odbila, da me već nije otpustio zbog organizovanja Unije u publicističkoj industriji. Kada sam bila u četrdesetim, jedan liberal, advokat naročito poštovan na polju rada u ljudskim pravima, koji je u to vreme  takođe bio ljubavnik  moje drage prijateljice, vrlo poznate feministkinje, jurio me je po sobi, pritiskao, otvorio  rajfešlus, pocepao moju odeću i pokušao da penetrira u mene. Bio je dovoljno pijan da sam mogla da se odbranim. Kada sam bila u pedesetim, na jednom skupu sakupljanja novca za progresivnu misao u veoma elegantnom i odabranom društvu, krećući se u koloni, osetila sam jezik u ustima. Tokom rukovanja, jedan čovek me je povukao u svoje naručje i ponašao se kao da smo dugogodišnji prijatelji, očigledno nije umeo da zadrži svoj civilizovani jezik u sopstvenim ustima. Ovaj muškarac je bivši lider ljudskih prava, bankarski investitor, član upravnog odbora multikorporacije, savetnik Predsednika Bil Klintona i savetnik senatora Džona Kerija, bivšeg predsedavajućeg The Urban League i jedini crni čovek koji je prisustvovao na nekoliko sastanaka Bilderberg konferencije (godišnjeg privatnog skupa 120-150  ljudi iz Evropske i Severno Američke političke elite). Tek sam kasnije saznala od prijateljice iz Vašingtona da je to bio ozloglašeni moćnik Vernon Džordan za kojeg se govorilo da ima „najvlažnije  francuske poljupce u gradu“.

To su samo neki od naslova. Nije da ih je bilo manje od jednog godišnje. Nije da sam posebno lepa, ni atraktivna. Nije da su ovi napadi bili izazvani sa moje strane. Nije da sam davala signale mazohizma ili da sam se podžavala ulogu žrtve, naprotiv. Ovo su samo specifični primeri iz mog iskustva, a koji su standardi ženske stvarnosti. Ako otvoriš jednu kutuju i tu se ugnezdiš, naći ćeš još 14 drugih. Neke od ovih priča nikada nisam ispričala, iako sam objavila šest knjiga intimne poezije i svoje memoare. Zašto sam ćutala?

Zašto?

Kako se menjao život, menjali su se razlozi. Ponekad, strah je bio prisutan sigurno, ali sve je mnogo kompleksnije od toga. Kao dete, razmišljala sam da možda sve to izmišljam, zato što su mi majka i tetka rekle da treba da poštujem odrasle, a kada sam im rekla šta je bilo, one su mi kazale da se ponašam kao da se ništa nije dogodilo i da zaboravim na to. Kada sam bila tinejdžerka, zaljubila sam se u svog pijano korepetitora, tako da sam pored svog slomljenog srca htela da ga zaštitim. Kasnije, rekla sam sebi da nisam htela da uništim živote tih muškaraca, onih ranjivo mladih, onih starih do sažaljivosti, ili nepokretnih  ili gej ili strejt ili talentovanih ili crnih ili liberalnih ili u egzilu ili u organizaciji za ljudska prava ili moju političku braću. Kasnije, pak, rekla sam sebi da neću da dajem argumente protivnicima feminizma koji pokušavaju da naruše moju politiku dajući prednost ličnoj neurozi koja bi bila zasnovana na ovim incidentima. Sve sam to rekla sebi. iako sam znala da korozivna kiselina ovakvih dešavanja curi u telo i duh polako, kap po kap, kroz uobičajene otkucaje sati života Svake-žene. Opet kasnije, rekla sam sebi da nisam mogla da povredim prijateljicu i da joj kažem šta je njen ljubavnik uradio. Konačno, kad sam postala slobodna novinarka, neosetljiva na komentare od šefova, dugogodišnja spisateljica zaljubljena u reči i feministkička aktivistkinja, i dalje sam nailazila na razloge da ćutim. Rekla sam sebi To je samo život,  Pretvori to u umetnost,  Pretvori to u politiku. I  nastavila sam dalje.

To mi radimo. Mi nastavljamo.

To nama rade. Klik brave. Uvrtanje zgloba. Glava pritisnuta u krilo. Pogled upozorenja. Prst na usnama. Šaka koja zatvara usta. Glas zaustavljen u grlu. Istina ugušena u pamćenju. Ovo je nasilje nakon nasilja. To postaje bukvalno neizrecivo.

I to mora stati. Ne za 50 godina. Sada.

Ili je ovo samo još jedna prekretnica?

......

Robin Morgan je feministička spisateljica iz SAD, autorka, politička teoretičarka, pesnikinja, predavačica. Od ranih 1960-ih je aktivistkinja radikalnog feminističkog pokreta.  Priređivačica je istorijskog dela „Sestrinstvo je moćno“ iz 1970 - Antologije feminističkih tekstova iz SAD, i „Sestrinjstvo je Globalno“ - Antologije feminističkih tekstova iz sveta. Autorka je oko dvadeset knjiga eseja, poezije i romana.  Jedna je od osnivačica Instituta Sestrinjstvo je globano (’Sisterhood is Global’) i Ženskog medija centra (’Women’s Media Center’).

Izvor: Me, Too | Robin Morgan | Author, Activist, Feminist | NYC
Prevela Tijana Kloi

Feministička akcija protiv ’Mis Amerika’, na slici Robin Morgan, Atlantic City, 1968.