Moje divne drage žene iz AŽC-a zamolile su me da napišem kratak tekst o uticaju sporta na moje fizičko i mentalno zdravlje. Ja sam inače jedna od vas, drage moje, žena iz nasilnog braka. Imam 49 godina, imala sam 2 ozbiljne operacije, imala sam tumor štitaste žlezde, pa je izvađena, na Tivoralu sam ceo život. Posle toga sam operisala tumor dojke, prošla hemo i radio terapiju. Za svo ovo vreme unazad 7 - 8 godina, ja sam vežbala. Nešto u teretani, češće napolju, jer vremenske prilike mi nisu smetale da odradim šta sam htela. Nije lako, to je tačno, ali šta je lako...to vi vrlo dobro znate. Znači u vreme kada sam primala hemoterapiju, sva slomljena, ja sam razbijala. Vežbala sam kao luda. Filing je fenomenalan. Svo to vežbanje je dovelo do toga da počnem da trčim. Prošle godine sam počela sa trkom zadovoljstva od 5 km, a ove sam istrčala polumaraton 21.1 km na Beogradskom maratonu. To je bilo u aprilu, a sada 13. septembra sam istrčala Budimpeštanski polumaraton. Osećaj ... pa, to je nešto uzvišeno! Zaboraviš na sve teškoće, u sekundi. Vredi. Pobeda.............ludilo! Pomeraš granice, i ti to možeš. To su emocije, temperament. Neponovljivo. Da vam ne pričam da vam se u celoj toj stvari nađu ljudi, sportisti i sportistkinje, koji vam daju dodatnu gurku. Sve se otvara automatski. Nema limita. Eto, to je ono što sam htela da podelim sa vama, da vas podržim, da vas ohrabrim. Divno je. Eto, to je život. Želim vam uspešan i aktivan život moje divne žene.

Vaša Nada Drobnjak