“Znate, koleginice, obećana povišica nije moguća za sada, možemo da razmotrimo to još jednom kod mene u stanu u nekoj opuštenoj varijanti uz čašu vina npr. šta mislite o tome? Molim Vas bez izgovora.” Mirim se sa činjenicom da dosadašnje zalaganje na ovom poslu je potpuno nepotrebno i da ovakvo objašnjenje može dobiti samo sledeći odgovor: ”To šta mislim ne izgovaram jer to je prosto i uvredljivo, ali neuporedivo manje od Vašeg predloga, tako da sam razmotrila onako opušteno da vam obećam, a ja svoja obećanja držim, da ćete za ovo nasilje odgovarati.” Preteći pogled koji me je ispratio iz kancelarije znači da je tanka linija izmedju povišice i otkaza, ali nije tanja od utrošenih nerava slušajući sve ove gadosti.

Naviknuta na ovakve komentare ne dozvoljavam da mi raspoloženje pokvari dugo očekivani susret sa mojom Anamarijom. Tu u kafiću, nekoliko ulica niže, ona me već sigurno željno iščekuje da zajedno proslavimo moje avanzovanje na poslu. Zamišljam je kako pije kafu i čeka me da s vrata kafića viknem: ”Dve votke, molim Vas!” i počinje naše “razno” vreme. Tako smo , još odavno kao mlade devojke, nazvale vreme koje posvećujemo jedna drugoj.  Stigla je, vidim je kroz staklo kafića. Neprijatnost koju oseća je vidljiva, ali je to zanemarila zabrinuta mojim kašnjenjem. Poznajem je, brine i razmišlja… već je mrak zna da sama prolazim kroz par mračnih haustora da bih stigla na dogovoreno mesto.

Njena pojava oduvek privlači pažnju muškaraca, tako i ovoga puta nije promakla vlasniku kafića gde je dočekana rečima: ”Vidim da je dama sama, pa sam pomislio da traži nekog, sigurno traži vlasnika. Pa, evo me. Hihihihi” indiskretnim pogledom skenirajući njenu pojavu od kovrdža do nogu na kojima se bezobrazno zadržao. Pravila se da taj pogled “dobrodošlice” nije ni primetila, kao mnogo puta do sada sa osmehom je pitala gde može da sačeka prijateljicu davajući mu do znanja da nije sama. Odmah mi je bilo jasno da njeno oduševljenje mojim dolaskom ispraćeno je i velikim olakšanjem. Za mene je olakšanje bilo što je ona tu - imam da zagrlim nekoga ko će me razumeti posle ovog teškog dana. Jedno je bilo sigurno, osim što nam je lakše, znamo koliko je bitno da imamo jedna drugu. Ovog puta onim votkama nazdravljamo tome, a ne mojoj povišici.

Međusobna pitanja: ”Kako si?” smo iz pogleda jedna drugoj znale kao i to da smo ograničene vremenom. Nekako je organizovala ko će joj pričuvati decu, ali je odložila sve one obaveze kućnih poslova koje se od nje očekuju kao od jedne žene, supruge i majke. Dok me je bodrila da ću naći drugi posao i da je ponosna što sam svom, sada već bivšem, šefu tako odgovorila Anamarija se borila sa svojim zaposlenjem. Bila je ushićena jer je dobila pozitivan odgovor od kompanije za koju je aplicirala, u stranoj zemlji na stranom jeziku je uspela, pomišljala sam, ali nije uspela da ubedi svog muža da ona zaslužuje više od sudopere i prljavih pelena. Smejale smo se taktikama koje preduzima da bi ostvarila svoju nezavisnost. Strah u ženi budi lukavstvo, podržala sam takvu njenu borbu za samostalnost.

U patrijarhalnom društvu, čiji smo nas dve deo, svaka se bori na svoj način za ravnopravnost. Važno je da podržimo, važno je da ne osudimo, važno je da budemo solidarne, važno je da ne odustajemo, isticale smo. Naše kucanje čaša jedna o drugu rečima: ”Živeli! Za razno vreme!” je simbolično predstavljalo sve ovo vreme u kom negujemo ono što jedna drugoj predstavljamo i to da u svetu i vremenu muškaraca u kom živimo pravimo prostor i vreme za sebe.

Zvuk udaranja čaša jedne o drugu i naših saznanja prekinulo je prisustvo konobara pitanjem: ”Gospoda sa susednog stola pitaju dame šta piju?” Da, to su ona nepoznata “gospoda” čije smo glasne komentare šta bi nam sve oni radili i zadovoljavajuću razmeru naših tela i nezadovoljavajuću razmeru naših suknji već ignorisale baveći se nekom drugom poznatom “gospodom”. Jedini mogući, iako opsežan odgovor bio je: ”Ove dve dame nema šta nisu popile od kafe, alkohola, preko obećanja i laži do gospodskih omalovažavanja tako da nisu žedne čak im je i muka, pa bi sada baš da se ispričaju o tome šta su sve popile od svih onih koji sebe smatraju gospodom, tako da ništa hvala najlepše.” Nezadovoljan odgovorom pod izgovorom da mu nas dve otežavamo posao insistira da budemo “dobre devojke” i prihvatimo piće s obzirom da su ovo “opasni momci”.

S obzirom da smo konobara poznavale još iz vremena kada je svoju sestru istukao, a ona nije želela da ga zakonski tereti da ne bi svom bratu “upropastila život” odustale smo od objašnjenja čemu vodi njegovo instistiranje jer je nasilje nekažnjeno prošlo, a sa tim i mogućnost da se razvije svest o njemu i da se ono zaustavi. Shvatile smo da se naš boravak u tom objektu završava zato što pod ovakvim pritiscima odlično znamo kakav je krajnji ishod ukoliko nastavimo da budemo samo “dobre” devojke, ali po našim merilima. Odavno smo naučile da naša “samovolja” suprotstavljena volji nasilnog muškarca može da dovede do nasilja. Da, zatvorile smo vrata kafića za sobom, ali otvorile smo se jedna drugoj, otvorile smo temu i podstakle na borbu protiv nasilja.

Ne dozvolimo da “zatvorenog oka” zatvorimo mogućnost da to promenimo. Prikrivanje psihičkog nasilja otvara šansu i dovodi do fizičkog nasilja. Ne navikavajmo se na nasilje, protiv nasilja se borimo i to zajedno! Prijavimo nasilje, stvorimo “razno” vreme bez “raznih” oblika nasilja za sve nas!