Dečaci u Avganistanu su cenjeni, pa devojčice preuzimaju njihovu ulogu

Tri sestre
Adam Ferguson za New York Times
Mehran Rafaat, 6 godina, levo, i njene sestre bliznakinje Benafsha i Beheshta blizu njhove kuće u Provinciji Badghis u Avganistanu.

KABUL, Afghanistan — Šestogodišnja Mehran Rafaat je kao mnoge devojčice njenih godina i voli da bude u centru pažnje. Često je frustrirana ako nešto ne ide po njenoj volji. Kao i njene 3 starije sestre, željna je da otkrije svet izvan porodične kuće u komšiluku srednje klase u Kabulu.

Ali, kada njihova majka Azita Rafaat, članica Parlamenta, ujutru oblači decu za školu, postoji jedna bitna razlika. Mehranine sestre oblače crne haljine i marame koje su čvrsto vezane oko njihovih repića. Mehran oblači zelene patalone, belu košulju i kravatu, zatim je majka pogladi po oštroj kratkoj kosi, nakon čega njena ćerka može napolje - prerušena u dečaka.

Ne postoje statistički podaci o tome koliko se devojčica u Avganistanu prerušava u dečake ali, kada pitamo Avganistance različitih generacija, često čujemo priču o rođaki, prijateljici, komšinici ili koleginici koja je odrasla prerušena u dečaka. Za one koji znaju, ova deca se često ne nazivaju ni ćerke ni sinovi, već “bacha posh” što u bukvalnom prevodu  znači “prerušena u dečaka” na Dari jeziku.

Kroz nekoliko desetina intervjua urađenih u nekoliko meseci, gde su mnogi ljudi želeli da ostanu anonimni, ili su davali samo ime iz straha da ne izlažu svoje porodice, bilo je moguće ući u trag običaju koji je ostao skriven za strance. Ipak, ovaj običaj se proteže  kroz klase, obrazovanje, etnicitet i geografiju, a opstao je i kroz sve ratove i vlade u Avganistanu.

Azita Rafaat sa ćerkom Benafshom
Adam Ferguson za New York Times
Azita Rafaat, Mehranina majka, sa svojom ćerkom Benafshom,11 godina starom, ispred njihove kuće. Gospođu Rafaat, članicu Avganistanskog parlamenta su takođe predstavljali kao dečaka kada je bila mala devojčica.

Avganistanci imaju mnogo razloga da se pretvaraju da su njihove devojčice dečaci, uključujući ekonomsku potrebu, društveni pritisak da imaju sina, a u nekim slučajevima, sujeverje da to može dovesti do rađanja pravog sina. U nedostatku sina, roditelji odlučuju da izmisle jednog, tako što obično ošišaju ćerku i obuku je u tipično avganistansko muško odelo. Ne postoje specifični zakonski ili verski propisi protiv ovakvih običaja. U mnogim slučajevima, vraćanje ženstvenosti se dešava kada dete uđe u pubertet. Roditelji skoro uvek donose ovakvu odluku.

U zemlji gde su sinovi visoko cenjeni, jer u plemenskoj kulturi obično samo oni mogu da naslede očevo bogatstvo, da nastave prezime, porodice bez sinova su predmet sažaljenja i prezira. Čak i izmišljeni sin povećava položaj porodice, bar za nekoliko godina. “Bacha posh” takođe može lakše da dobije obrazovanje, da radi van kuće, čak bude pratnja svojim sestrama u javnosti, dopuštajući slobodu koja je nečuvena za devojčice u društvu koje strogo odvaja muškarace i žene.

Ali, za neke ova promena može biti dezorijentišuća isto koliko i oslobađajuća, nasukavanjem žena u limbo između polova. Shukria Siddiqui, odgajena kao dečak je iznenada upala u ugovoreni brak borila se da se prilagodi saplićuću se na burku i naprežući se da razgovara s drugim ženama

Ovaj običaj se proteže unazad kroz vekove. Nensi Dupre, 83-godišnja amerikanka koja je provela veći deo svog života kao istoričarka radeću u Avganistanu, rekla je da nije čula za ovaj fenomen, ali se podsetila fotografije s početka prošlog veka koja je pripadala privatnoj kolekciji člana Avganistanske kraljevske porodice.

Na fotografiji su bile žene obučene u muškarce koje su čuvale harem kralja Habibulaha. To je iz razloga što žene nisu mogli da čuvaju muškarci koju su mogli biti pretnja za njih, ali nisu mogle da ih čuvaju ni žene.

“Segregacija poziva na kreativnost”, rekla je gospođa Dupre.” Ovi ljudi imaju neverovatnu sposobnost preživljavanja.”

Uvreženo je verovanje koje se održava među manje obrazovanim Avganistancima da je majka ta koja određuje pol nerođenog deteta, pa se ona krivi ako rodi ćerku. Nekoliko Avganistanskih doktora i zdravstvenih radnika iz cele zemlje reklo je da su bili svedoci očaja žena kada rode devojčice, i da je pritisak da se rodi sin podstakao ovaj običaj.

“Iako ovo nije normalno za vas,”rekla je gospođa Rafaat na svom pomalo nesavršenom engleskom, tokom našeg intervjua sa njom pre nekoliko nedelja.”I znam da je vama teško da poverujete zašto jedna majka radi to najmlađoj ćerki. Ali želim da vam kažem da neke stvari koje se dešavaju u Avganistanu nisu ni zamislive za vas ljude sa zapada”


Nastavak teksta na engleskom možete naći na sajtu The New York Times

Sa engleskog prevela Jelena Memet, Peščanik, Kruševac