Ženski sud

Ženski sud – feministički pristup pravdi kao završni događaj dugogodišnjeg procesa koji je okupio žene koje su govorile o svojim iskustvima nasilja tokom rata na ovim prostorima i aktivistkinje iz svih država bivše Jugoslavije održao se od 7. do 10. maja u Sarajevu. Ovo je bio prvi Ženski sud koji se održao na evropskom kontinentu, a okupio je 38 svedokinja i više od petsto učesnica.

U skladu sa aktivističkim praksama, Ženski sud je otpočeo na ulici, mirovnom akcijom Žene zajedno za pravedan mir. Oko stotinu žena sa crvenim cvetom u ruci prošetalo je kroz centar Sarajeva u znak sećanja na sve žene koje su tokom rata devedesetih na ovim prostorima preživele nasilje, za sve one koje sada nisu tu i za sve one koje su hrabro pokazale otpor patrijarhalnom i militarističkom životu koji ih je okruživao/ih okružuje.

Nakon šetnje, okupile smo se u Bosanskom kulturnom centru, gde se događaj i odvijao, a gde smo prisustvovale uvodnoj reči i performansu koji su, kako i same kažu, osmislile aktivistkinje i umetnice iz grupa Dah teatar i ACT Women zajedno sa svedokinjama. “Na osnovu iskustava Ženskih sudova u drugim državama shvaćeno je da umetnice mogu da daju jednu potpuno drugu dimenziju celoj situaciji, mogu da budu neka vrsta velike podrške svedokinjama i mogu da naprave nešto što nije pravni jezik i izlazi iz tog konteksta, a to je mogućnost transformacije strašnih iskustava u nešto sa čime se može dalje. U tom smislu, ono što smo mi uradile ovde, nismo osmislile same, već smo na ideju ovog performansa došle sve zajedno, i svedokinje i aktivistkinje koje su želele da učestvuju”, govori Dijana Milošević iz Dah teatra. “Ta spona između umetnosti i feminizma u stvari kreira jednu novu estetiku, a ta nova estetika bi trebalo da menja svet”, nadovezuje se Maja Mitić iz iste grupe.

Sam performans bio je interaktivan, svaka od nas je bila deo istog. Pljeskale smo rukama, tapšale se, koračale u mestu, i svaka od nas je izgovarala ono što joj je u tom momentu bilo najbliže. “Tražim pravdu”, “Mi stvaramo istoriju”, “Preživela sam” - odzvanjalo je prostorijom.

Svedokinja je bilo 36 i njihova svedočenja bila su podeljena u pet sesija tokom trajanja Suda: Rat protiv civilnog stanovništva – tokom koje su žene govorile o genocidu, deportacijama, masovnom ubijanju civila, mučenju, progonima zbog etničke pripadnosti, uništavanju imovine...; Žensko tijelo – bojno polje – o iskustvima seksualnih zločina, posledicama koje ima na žene i borbi žena žrtava ratnog silovanja...; Militarističko nasilje i otpor žena – o prisilnoj mobilizaciji i otporu žena; Progon drugačijih i u ratu i u miru – o nasilju nad ženama manjinske i/ili mešovite etničke pripadnosti; (Ne)objavljeni rat – o socijalnom i ekonomskom nasilju u ratnom i postratnom periodu i otporu žena.

U subotu, 9. maja, pri ulasku u salu na sceni su, pored svedokinja iz sesije koja je trebalo da počne, stajale i aktivistkinje Žena u crnom sa ogromnim transparentnom – Antifašizam je naš izbor. Više od petsto žena, i sa bine i iz publike, u glas je pevalo povodom Dana borbe protiv fašizma - “Želja nam je samo jedna, da fašizma više nema!” Bio je to prelep početak dana, solidaran, snažan i borben.

Te večeri smo imale priliku da čujemo o ženskom otporu širom sveta – Naila Ajesh iz Palestine nam je govorila o specifičnostima borbe žena u toj državi. “Znate, žene iz bilo kog mesta na svetu, sve su slične jedne drugima. Mi smo pod okupacijom, patimo iz različitih razloga. Mislim da je najbitnije ostvarivanje kontakta sa svim ženama, to što možemo da učimo jedne od drugih, da se podržimo međusobno... Ja sam iz Palestine i imam dobre šanse da izađem odande, da dođem ovde da govorim. To je nešto za šta se nadam da će i druge Palestinke imati mogućnost. Ali mi smo pod okupacijom i zbog toga je veoma teško. Ako grupe žena iz Srbije, iz Sarajeva, iz ove regije, dođu u Palestinu i pokušaju da posete, naročito Gazu, jer je Gaza okupirana sada već duže od sedam godina, to bi nama izuzetno značilo”, govori Naila Ajesh.

Nora Cortinas, osamdesetpetogodišnja Argentinka i jedna od aktivistkinja Majki sa Majskog trga, govorila nam je o njihovim uličnim protestima koji se i danas održavaju svakog četvrtka na Majskom trgu, 37 godina nakon nestanaka njihove dece. Još jednom, zajedno smo uzvikivale revolucionarne slogane “Hasta la Victoria siempre”, a Nora je poklonila nekoliko belih marama, simboličnih za njihovu borbu Majkama enklave Srebrnice i Žepe, kao i iz Vukovara, i Rosi, majci čiji je sin ubijen na dužnosti u Topčideru. Veče se završilo zajedničkim pevanjem latinoameričkih i balkanskih pesama, sa snažnim emocijama koje su te žene zajedno probudile u svima koje smo bile prisutne.

U nedelju, 10. maja, na bini su nas sačekale članice Međunarodnog sudskog veća koje su činile ekspertkinje iz međunarodne zajednice. One nisu iznele presudu, ali jesu javnu osudu na osnovu svega što su čule od svedokinja, kao i preporuke za sve nas koje smo deo priče o ratnim stradanjima žena u ovom regionu. Naglasile su da bez svedokinja ovaj sud ne bi bio moguć i da su one sve pokazale izuzetnu hrabrost da prežive zločine. “Svedokinje su nam dale glas za kontekst zločina, koji smo mi nazvale sistem kriminaliteta”, rečeno je u govoru.

Neke od odluka koje su donele:

  • Ratni zločinci su stvorili i održavali sukob
  • Intelektualne elite su podržavale rat
  • Mediji su raspirivali sukobe
  • Profesionalci su zloupotrebljavali svoj položaj
  • Ratni profiteri su izašli iz rata kao dobitnici
  • Visoki zvaničnici vlada su takođe odgovorni
  • Verske institucije i vođe su takođe učestvovali
  • Države regiona su odgovorne za zločine
  • Građani tih država su odgovorni jer su mogli da spreče zločine a nisu
  • Verske zajednice su odgovorne za zločine
  • Za socioekonomske zločine odgovorne su korporacije
  • Zločini su počinjeni protiv ljudskog dostojanstva
  • Međunarodna zajednica nije uspela da spreči sukob

Neke od preporuka koje su donele članice Međunarodnog sudskog veća jesu te da svedokinje predstavljaju ključnu istoriju, da se militarizam mora okončati, da ekonomska i socijalna prava žena se moraju poštovati, da privatizacija javnih dobara mora prestati, kao i da vlade nastalih država jesu odgovorne za osiguravanje pravde. Odluke i preporuke nisu konačne, a članice Sudskog veća pozvale su sve prisutne da i same daju sugestiju kako bi dokument bio što potpuniji i predstavljao na što bolji način različita iskustva svih svedokinja.

Kreiranje istorije odozdo
ili
O feminističkom pristupu pravdi

“Feministički pristup pravdi ne znači negiranje tranzicione pravde, niti institucionalnih pristupa pravdi, niti krivične pravde”, započinje Staša Zajović. “To znači obogaćivanje i preispitivanje postojećih modela institucionalne pravde imajuči u vidu iskustvo koje smo čule od žene, ali ne samo ovde... Krivična pravda je bitna za žene, bitno je procesuiranje ratnih zločinaca, ali je institucionalni pravni sistem, i međunarodni i nacionalni, mnogo udaljen od potreba žrtava, on je usmeren na počinioce. Drugo, usmeren je na individualnu krivičnu odgovornost. Međunarodne institucije moraju da razmisle o ograničenosti individualne krivične odgovornosti, jer ona, po ovome što smo čuli i što znamo, oslobađa odgovornosti, amnestira institucije koje su svojim propagandama, dugotrajnim kontaminiranjem, a mislim na relevantne nacionalne institucije i intelektualnu elitu, omogućile teren za zločine. Vapajuća je potreba da se pravda ne svede na krivičnu pravdu i da se uvedu kategorije kolektivne krivične odgovornosti i novi vidovi kažnjivosti. Dakle, ukoliko mi izuzmemo od odgovornosti države organizovanog zločina, ili kako mi to kažemo, naoružanog patrijarhata, militarističke-nacionalističke države Srbiju, a i Hrvatsku (i druge, ali ove prvenstveno), onda se perpetuira taj isti lanac mržnje, proizvodnje i opravdavanja nasilja, i nema izlaska iz toga. Ovde se radi o kreiranje istorije odozdo. Ta činjenica da postoji slobodan prostor za promišljanje o drugačijim modelima pravde znači sledeće: ove žene smatraju da je restorativna pravda, a to znači obnoviteljska, pravda koja podrazumeva nekrivične sankcije, ali koja podrazumeva veoma ozbiljne reforme obrazovnog sistema, pravosudnog, lustracije, otvaranje arhiva, dugotrajne procese poverenja, ne pomirenja, nego poverenja, otvaranje prostora za zajedničko promišljanje, ono što njima treba. To je feministički.

Feministički takođe znači da nadoknađuje deficit koji postoji u tranzicionom pristupu pravdi, a to je ogroman doprinos žena, aktivistkinja na ovom prostoru, a i šire, u procesu poverenja, izgradnje mira... To znači pokazati isprepletenost, višestrukost i intersekcionalnost nasilja. Neodgovorno bi bilo tvrditi da je to davno bilo da su žene diskriminisane samo na osnovu roda. Ne, taj rod je davno situiran u određenu rasnu, klasnu, etničku dimenziju, seksualnu opredeljenost.... To sve moramo da uzmemo u obzir.

Feminističko je takođe kontinuum nasilja. Ako mi možemo da mislimo da se nasilje samo odnosi na rat, to je veoma neozbiljno. Nasilje se produžava. To znači da žene žive, i to nije fraza, u raznim vrstama ratova. Stanovništvo takođe živi u socijalnom ratu protiv siromašnih. Tako i žene žive u jednom kontinuumu rata i često se ne vidi ta razlika. Kao što ste od jedne svedokinje čuli, “Moj brak je za mene bio logor”. To je kontinuum, nasilje samo poprima različite oblike. To se naravno brutalizuje tamo gde se dešava rat, kao što je bilo na ovim prostorima.

Feminističko je takođe zajednička proizvodnja znanja. To znači da teorije koje mi prenosimo, a koje su važne feministikinje pisale, ali i drugi, su za nas dragocene, ali su isto toliko dragocene reči koje mi čujemo od žena koje su objektiv nasilja i koje preko stvaranja tog prostora za zajedničku proizvodnju znanja kreiraju nove teorije i nove paradigme znanja. Ako mi kažemo da je tvoje iskustvo tvoje znanje, to ruši dominantne narative o ratu u bivšoj Jugoslaviji. Tada dobijamo neverovatno bogatstvo tumačenja istorije i pluralitet javnosti. To je takođe stvaranje jedne solidarne zajednice žena, što je jako postepeno i jako dugotrajno i mukotrpno. To je podsticanje žena da govore o posledicama militarizma na njihov život. To su toliko teške teme, ali način na koji su one davale svoj doprinos je za mene stvarno neverovatan. Teško je naučnicama da shvate da je Džudit Batler jako bitna, ali ona može da stoji tu pored tebe, i ti možeš od nje nešto pozajmiti, ali u istom dahu možeš pozajmiti i od žene koja je na vlastitoj koži preživela nasilje. Ali bitno je to uraditi bez paternalizma, bez popovanja. Naučnice često žele da potvrde teze ili polazišta slušajući. One ne kreiraju teoriju na osnovu onoga što čuju. Jedna žena je rekla naučnici koju je slušala “Ja bih ti dala jedinicu, to mi nismo govorile”. To je zaista bilo uzbudljivo. Od objekta nasilja postoji subjekt, ali taj put je jako neizvestan, veoma rizičan, ali je predivan i uglavnom ga žene prihvataju.

Takođe je feminističko politika lokacije. To podrazumeva hijerarhiju među žrtvama, hijerarhiju patnje. To znači da se stvori prostor u kome različite vrste nepravdi i zločina, sve treba da budu ispričane. Ja imam krivicu što sam iz Srbije i nemam problema da o tome pričam. Sramota me je, a feminizam mi omogućava da o tome svemu govorim jer se ne rukovodim šablonima. Uvek se postavlja ta hijerarhizacija patnje jer su pozicije u kojima smo bile različite. Tačka sa koje se obraćamo je jako bitna. Nije isto iz Srbije, sa Kosova, iz Bosne...  Ali to nije relativizovanje, “svi su jednako krivi, svi su jednako patili”. Mi govorimo o uvažavanju i dostojanstvu patnje i žrtava, ali to nikad ne znači izjednačavanje zločina i razmera zločina. To je veliko pitanje i nije jednostavno.

Feminističko je i to što mi ništa nismo posuđivale od metodologije, to je najveći rizik bio. Postoje mnoga iskustva i organizatorke Ženskih sudova su došle i rekle Mi to radimo tako i tako. Mi smo rekle da je sve to super, ali mi nećemo tako. Mi ćemo da vidimo isključivo na osnovu onoga što čujemo na terenu. Zajmiti nečija iskustva je jako važno, ali i iskustvo je metodološki princip, kako kaže jedna od žena. Dakle, ono što smo mi od njih čule jeste ono što one žele. Mi, kao Žene u crnom smo preuzele taj rizik”, završava Staša.

Ženski sud iz ugla jedne svedokinje
ili
O važnosti

“Moj aktivizam počinje sa ratnim dešavanjima u okruženju. Suprotstavljanje ratu, suprotstavljanje nasilju, militarizmu, fašizmu unutar i van granica naše države”, počinje da govori Sabina Talović, aktivistkinja iz Pljevlja, Crna Gora.

“Što se tiče samog procesa organizovanja Ženskog suda, prvo osećanje koje imam jeste važnost. Ženski sud je zaista vrlo važan i šlag na tortu procesa u kome smo bile proteklih pet, šest godina, odnosno dvadeset godina za neke od nas. Ono što se dešavalo na prostorima odakle dolazimo, a što jeste nasilje, što jesu zločini, što jeste diskriminacija, što jesu nepravde prije svega činjene nama, aktivistima i aktivistkinjama, braniteljima i braniteljkama ljudskih prava, u našim zemljama koje navodno nisu ratovale, samo i isključivo zbog toga što smo se odupirale zločinima koji oni čine drugima u naše ime. Sam proces suočavanja sa sobom, sam proces Ženskog suda od proteklih pet, šest godina do danas je zaista izgradio jednu posebnu vrstu solidarnosti među ženama iz različitih regija, ženama sa različitim imenima, ženama sa različitim profesijama, opredeljenjima, vjerskim, nacionalnim pripadnostima i osjećanjima. To je ona povezanost kroz patnju i kroz nepravde koje jesu ili nisu priznate. To je jedan važan dio ovog procesa za nas kao aktivistkinje i za nas kao žene. Mi smo pokazale da smo jedna grupa žena koja može zajedno graditi jedan drugačiji, pravedan i stabilan mir”, dodaje ona.

“U ljudskoj je prirodi da uvek manje govorite o sebi, a više o drugima, ali mislim da je u ovom procesu jako važno ono što smo mi pojedinačno i zajedno, svaka u svojoj sredini, napravile u smislu otpora i prema nepravdi i prema zločinima i prema fašizmu. Kroz ovaj proces Ženskog suda priznat je i naš otpor. Ovaj period od 7. do 10. maja ja vidim kao našu istoriju i jedan istorijski događaj koji može, treba i mora pokrenuti neke procese u našim državama, društvu i u nama samima”, završava Sabina.

”Nije još vreme, Jadranka”
ili
O NGO-izaciji kao tački sputavanja Ženskog suda

Tokom razgovora sa Jadrankom Milićević iz Fondacije Cure i članicom međunarodne mreže Žena u Crnom došle smo i teme koja je mogla biti kobna po organizaciju Ženskog suda. “Morate znati, kada se ovakve inicijative pokreću, uvjek morate da imate i organizacije i osobe koje prvo moraju da prepoznaju svoj interes da bi se ovim bavile, a tek onda istinsku želju i pravdu. Vidite, ovde u Bosni imamo toliko žena koje su ovdje sa nama, ali najmanje je predstavnica civilnog društva.  Zašto? Upravo zbog toga jer su one nedavno baš meni slale poruke “Nije vreme još, Jadranka, da se ovo organizuje ovde”. Lično, mislim da se one boje da, ako smo mi već toliko ohrabrile i osnažile žene da govore u svoje ime, da one neće imati projekata. Jer, ako mi osnažimo žene da one sve govore u svoje ime, šta će onda da rade druge organizacije, kojima je uvjek, već 23 godine, ciljana grupa žene, i muškarci, koje su preživele to što su preživele. To je sada moralno pitanje i ovih dana koliko slušam, ja sam jako tužna”, govori Jadranka.

Staša Zajović takođe objašnjava ovaj proces iz svog ugla. “Za mene je revolucionarno to što su neke od žena koje svedoče tokom ovog procesa promenile percepciju sebe, a uslovi za to su bili sledeći: medijski da ne bude ništa pokriveno i da ovo bude upućeno i orijentisano samo na svedokinje. To je bilo jako teško ostvariti jer sve fondacije su pitale gde su mediji, gde su rezultati, gde je proizvodnja učinaka... Jedan od većih problema sa kojima smo se susrele jeste ngo-izacija koja je jako uznapredovala u ovoj regiji. Kvantum slobodnomislećih građanki, žena, je daleko veći među ženama koje su objekti i žrtve nasilja, nego u takozvanom nevladinom sektoru. Ta politika kooptiranja nevladinih organizacija od strane raznih fondacija toliko postala uslov opstanka da je ovo bilo pakleno i zato je ovo toliko trajalo. Mnoge fondacije su postavljale razne uslove, ali mi smo od prvog trenutka rekle da oni mogu biti imati samo status tehničke pomoći. U sadržaj se nećete mešati. Počela su tu i razna ogovaranja i stvarno moram da priznam da smo mi, nositeljke ovoga, preživele paklene trenutke. Bio je neizvestan taj ishod u kome ti imaš užasno malo sredstava. Takođe, ritmovi su bili različiti u ovim našim državama. I to pokazuje složenost celog procesa, kao i jezička barijera koju imamo sa Kosovom. Ali uticaj tih međunarodnih fondacija i tih centara moći je toliko strašan i toliko veliki da učini da ljudi izgube razum i mogućnost da govore svojim jezikom. Taj NGO jezik je toliko strašan da deluje kao oklop koji oduzima glas i moć ženama i to liči na neke partijske poštapalice. Sve što smo radile bilo je na tome da se otvori prostor slobodnog, kritičkog mišljenja. To je ono što je bilo sporo, nevidljivo i nevažno za druge ljude.”

Vjollca Krasniqi  iz Ženske mreže Kosova objašnjava poteškoće sa kojima su se aktivistkinje sa Kosova susrele tokom organizacije. “Ženske organizacije sa Kosova koje su radile direktno sa ženama koje su preživljavale nasilje to su radile već dugo godina, to je jedna konstantna briga i konstantan rad. Nije lako, zato što interesovanje za podršku nevladinim organizacijama žena nije toliko veliko, ne samo na Kosovu, nego i na drugim mestima u regiji. Nevladine ženske organizacije su dobile najmanju finansijsku podršku od svih projekata na temu posleratne rekonstrukcije. To znači da se žene samoorganizuju, da je rad ovih organizacija uglavnom na dobrovoljnoj bazi, nije plaćen, a ujedno je i politički angažman. To je jedan proces gde žene postaju  politički subjekt ovog vremena u kojem živimo i mislim da je i to jako važno i za sada i za budućnost”, govori ona.

“Žene su progovorile i tabu teme više nisu tabu, ali priča nije do kraja završena. Zakoni, reparacije, dugotrajna socijalna podrška, akomodacije za decu koju su rodile žene koje su pretrpele brutalno nasilje... Ovo sve neće biti lako jer ide protiv političke ekonomije koja je otvorila vrata tržištu da vlada i stavila socijalnu politiku na margine. Sve manje se govori o socijalnim i radničkim pravima i sve manje para ima za socijalno blagostanje. Postoje prilike da se socijalno vraća u politiku, tj da politika ide prema socijalnom, da se ta razdaljina koja se formirala već decenijama sada okoštava”, dodaje Vjollca i podseća nas da je ovo sada istorijska šansa da se ide ka društvenom razvoju.

Fotografije

ZS 1ZS 2ZS 3

ZS 4ZS 5ZS 6