Moj lični Dan mladosti iliti Big Bang

odlucnost radim
Ivana Smiljanić, "Odlučnost" /detalj procesa rada/, ulje na platnu, 70x100cm, 2006. Izvor: arhiva autorke

---------- Forwarded message ----------
From: Ivana Smiljanić
Date: 2010-05-28 21:42 GMT+02:00

Subject: Moj lični Dan mladosti iliti Big Bang

Drage moje,

Veoma intenzivno mislim na vas ovih dana i smišljam kako uopšte da vam kažem, a onda sam juče najzad dokrajčila Antologiju savremenih američkih književnica, koju mi je B. doturila sad već pre jedno dva meseca i tu nađem jedan pasus (zbog koga je, poznavajući je, B. najverovatnije i poželela da pročitam knjigu):

"Malo-pomalo tišina nas je oslobađala napetosti koja se nataložila u nama tokom svih muka i borbi kroz koje smo prošli. Pored mene je uvek nevidljivi i neumoljivi nadzornik, sa bičem u ruci, koji me kritikuje i izdaje mi naređenja: Diži se, ženo! Izlazi iz kreveta! Već je šest sati i treba da opereš kosu i izvedeš psa! Nemoj da jedeš taj hleb! Misliš da ćeš da oslabiš nekom čarolijom? Sećaš se valjda da ti je otac bio debeo. Moraš ponovo da napišeš govor, pun je klišea, i tvoj roman je katastrofa; pišeš već četvrtinu veka i još uvek nemaš pojma ni o čemu. I tako u nedogled, uvek isti refren. Govorila si mi da moram da bar malo naučim da volim sebe, Paula, da se ne bih ni prema najgorem neprijatelju odnosila kao što se odnosim prema samoj sebi. Šta bi uradila, Mamá, kad bi neko ušao u kuću i počeo tako da te vređa?, pitala bi me. Rekla bi mu da ide do đavola i izjurila bi ga napolje metlom, naravno. Pokušavam da se setim tvojih saveta, kćeri, ali ne polazi mi uvek za rukom da iskoristim tu taktiku sa nadzornikom, jer on je lukav i napada me uvek kad se opustim."
("Mirno mesto", Izabel Aljende, odlomak)

24. maja uveče sam se vratila u Beograd. Sa stvarima. Da tu ostanem.

Iznenađuje me kako se dobro držim. Moji su (tu nema iznenađenja) neverovatna podrška, ali eto, toliko sam im zahvalna da stalno imam potrebu da i na glas to kažem. Jedino što ne govorim nikome, nekako nisam spremna da plane vest... Nisam ni izlazila iz stana, ali i kad u subotu krene moja art "turneja", govoriću jednostavno "sad sam u Beogradu". Teško mi je to da objasnim... Osećam neki stid, iako duboko verujem da radim pravu stvar, nije mi lako da pogledam ljudima u oči, posebno jer samo veoma uzak krug zapravo zna šta se sve događalo...

Kad sam se tek vratila u Budimpeštu posle tih gotovo 20 dana u Beogradu, već pri ponovnom susretu, nije bilo ni leptirića, ni radosti... Kao da sedam u taksi, a taksista izašao da mi pomogne oko torbe... Pred spavanje prvo (sad, očekivano ili neočekivano?!) kažnjavanje: iz čista mira, barem iz moje perspektive, ode demonstrativno u dnevnu sobu, neće sa mnom deliti krevet... Tu sam već pomislila, vreme ti je, ali ostadoh da prenoćim, znate ono - jutro je pametnije od večeri. (Ne sećam se sna, ali sećam se mame moje B. koja u tom snu gleda na mene sa visine i vrti glavom, cccc...)

Sutradan već do podneva prvo podsećanje čime sam sve nedostojna ovog sveta, čega li sve, a kod drugog, negde u rano posle podne, setih se normalnog i opuštenog života u proteklih 20-ak dana i nekako, ne znam ni sama, odjednom nisam više osećala da me bilo šta koči.

Detalje u vezi sa pakovanjem i mučnim putovanjem (nadzornik me je dovezao?! još jedna u nizu njegovih lažno-pokajničkih akcija) ostavljam za neko sledeće druženje, ili ostavljam zaboravu.

Moji, čim su videli da imam mnogo stvari (a i tek smo se prethodnog dana rastali) znali su, i tu sam se tek sasvim slomila... Isplakali smo se i izgrlili u tišini. L. je u stvari progovarala više puta: da li želim sok ili kafu, jesam li gladna, imam li maramice... Duše moje.

Eto. 

Planiram da se preselim/raspakujem kod nane, otkazali su stanare i stan je sasvim prazan do septembra, a i kad oni dođu, imaću svoju sobu, nekako mi se ne mili da u ovoj situaciji, sa 30 godina, delim ovih par kvadrata sa tinejdžerkom. Naravno, neće to biti bajno, soba je kao vojnička, imaću najosnovnije - orman i krevet, ali nije mi to sad važno.

Tako da se ovih dana najviše bavim sređivanjem tog prostora u kome ću biti.

Ne znam da li sam i izgovorila, osećala sam da je kraj tu negde, ali nisam planirala sad da se upuštam u to, znajući kako je jako, jako teško i kad imam obaveze a sve je (bar formalno) u redu, tako da, eto, sa aspekta mojih zakazanih angažmana, ne znam šta mi je bilo... S druge strane, čim se desilo - pravo je vreme!

Molim vas, nemojte da me zovete telefonom. Javiću se ja kad budem spremna; trenutno ne znam gde mi je glava (Austrijanci ponovili neki mejl od prošlog petka, to mi se nikad nije desilo) i ne dam da mi se on u to meša! Ne uspevam (još uvek) da govorim (ni o čemu), a da se ne rasplačem. Drago mi je što ću od utorka pa sve do 19. juna biti stalno na putu.

Zvala je njegova majka juče. Javila sam se i probala sam da ne kažem ništa, da govorim samo da je to moja lična stvar i da njega pita sve što je nejasno, ali kako se razgovor produžavao, ja sam u stvari rekla sve što smatram dovoljno pristojnim i objasnila da nema nade, da sam ja dala sve od sebe, a da mi je žao što on sa njima nije dovoljno blizak, pa im nije pričao šta se dešava, nego oni misle, prva svađa i mlada ode... Ona je rekla da me potpuno razume, da joj je jako žao i tako redom; i ja sva zadovoljna: rekla sam direktno da je gotovo i sve je u redu.

A onda sam juče dobila poruku: Ivana, dobio je posao, sigurno je mirniji, probaj još jednom, molim te.

Čitala sam to pred tatom i L, na glas smo se smejali... Kao sa A. (15. mesec života) da sam razgovarala?! Zaspala je zver, Ivana, sad joj priđi?!

On je takođe poslao poruku da je počeo sa "radnom terapijom", odnosno da je počeo taj mnogopominjani posao, a ne šta ste možda pomislile. I na tu temu imamo viceve: radna terapija se drugačije zove "astalna" - guranje problema pod astal :D

Nemojte da brinete, dobro sam u suštini, ne osećam ljubav niti me bilo čime on privlači. Samo mi je jako, jako teško da se odreknem ljudskog bića koje mi je bilo tako beskrajno blisko u neko vreme... I stalno potenciram tu terapiju jer je sasvim jasno da niko neće ostati pored njega, ako nešto ne učini. A drugo, ne želim da me zove, to me jako rastužuje, pa koristim tu temu da ga oteram od sebe.

Ne morate da odgovarate, znam odlično šta o meni mislite, zato vam pišem :) 

Bilo mi je važno da ovo sastavim, da se ne krijem više, a eto, značilo mi je da me ne gledate dok pričam/pišem!

B, M. i S. su, spletom okolnosti, takođe obaveštene.

igramIvana Smiljanić, IGRAM IGRAM IGRAM, performans, Galerija "Močvara", Zagreb, 2012. Foto: Sara B. Moritz